Oba pojma opisuju informaciju o ceni pre početka posla, ali se razlikuju po obavezujućosti:
Ponuda: obavezujuća cena
Ponuda je obavezujuća izjava: kada je klijent prihvati, važi navedena cena – odstupanja su moguća samo u uskim granicama, npr. kod dodatnih usluga koje klijent naknadno zatraži.
Procena troškova: neobavezujuća procena
Procena troškova je u principu neobavezujuća – to je stručna procena, a ne garancija cene. Ako se tokom rada pokaže da će stvarni troškovi biti znatno viši, firma bi trebalo da obavesti klijenta pre nego što nastavi sa radom.
Šta znači „znatno viši”?
Koliko stvarni troškovi smeju da odstupe od procene a da ne nastane obaveza obaveštavanja nije određeno fiksnim procentom i zavisi od slučaja. U praksi: bolje obavestiti prerano nego prekasno.
Šta znači gornja granica troškova?
Gornja granica troškova je dogovoreni maksimum troškova posla. Do tog iznosa može se obračunavati prema utrošku, ali ne i iznad njega bez prethodne saglasnosti klijenta. Procena sa gornjom granicom je zato obavezujuća od puke procene, a da pritom nije ponuda sa fiksnom cenom. Važno je da se granica zabeleži pisano.
Koja varijanta za koji posao?
Za poslove koji se dobro mogu izračunati – poznata potreba za materijalom, predvidivo radno vreme – prikladna je obavezujuća ponuda koja stvara poverenje kod klijenta. Kod poslova nepoznatog obima, npr. popravki sa nejasnom štetom, procena troškova je često poštenija jer otvoreno imenuje nesigurnost. Osnova obe varijante je ista realna satnica.
